SERIJA

U ime Novog svetskog poretka

TRIBUNAL ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU:

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

Ko je ubio Slobodana Miloševića i … zašto?

Autor: Robin de Ruiter (Rajter)

GLAVA 9

MISTERIOZNA SMRT SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Slobodan Milošević je 11. marta 2006. u 10 sati ujutru zatečen mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji u Shejveningenu. Tužilaštvo je dalo zahtev za autopsiju. Prema izveštaju Holandskog instituta za sudsku medicinu uzrok smrti je srčani infarkt. Patolozi su konstatovali dve vrste srčanih problema koje su mogli da dovedu do infarkta.

Pored autopsije, Tužilaštvo je zatražilo da se izvrši i toksikološka analiza kojom bi se utvrdila,odnosno odbacila mogućnost trovanja. Toksične materije nisu nađene. “Izvesna količina prepisanih lekova nađena je u telu Miloševića, ali ne u opasnim količinama”, izjavilo je Tužilaštvo. Milošević je, dakle, umro prirodnom smrću. Nedelju dana kasnije bivši predsednik sahranjen je u svom rodnom mestu Požarevcu. Time se stvar okončala. Političari, štampa i mediji utonuli su u apsolutnu tišinu…

Međutim, nije tako bilo neposredno posle njegove smrti. Milošević je za vreme apoteoze haškog tribunala prosto i kratkovido predstavljen kao Hitler koji je izbegao zasluženu kaznu. Reči Kristine Amanpurs, izveštača CCN, to odlično ilustruju: “Kada je došao na vlast, učvrstio je svoj položaj i od samog početka određivao šta će se na Balkanu desiti. Počinio je najteže zločine protiv čovečanstva koje su, posle Drugog svetskog rata, Evropa i svet videli. Njegovi neprijatelji i žrtve znaju ga kao balkanskog kasapina.”

Ni  časopis New York Times od 12. marta 2006, ne govori o Miloševiću bolje: bio je to  hladnokrvni vlastodržac koji je od Hrvatske 1991 pa do Kosova 1999 besneo u raznim ratovima. Sasvim je poremetio već labavi odnos vlasti u Jugoslaviji, koji je po sopstvenim rečima branio, a veoma se čudio što mu zemlju tako nasilnički uništavaju. Bio je čovek uvek spreman da istinu izmanipuliše silom. Štaviše, Milošević je nanovo pronašao hrvatske fašiste iz Drugog svetskog rata. Ovaj renomirani časopis besramno izvrće istorijske činjenice jer mu to u datom trenutku odgovara. Naime, u Drugom svetskom ratu ubijeno je 900.000 Srba i Jevreja i za taj zastrašujući zločin odgovorne su ozloglašene hrvatske ustaše. A da je u Miloševićevo vreme ovakvo političko nasleđe iz fašističkog perioda odigralo veliku ulogu u ideologiji nadolazećeg hrvatskog nacionalizma i separatizma – to se čak i ne spominje.

Slobodan Milošević je bio već duže vreme pre svoje smrti bolestan. Čudno je da se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo od početka suđenja u februaru 2002. Zbog toga se sudski proces redovno prekidao. Uprkos tome, Tribunal nije smatrao da postoje razlozi za zabrinutost; Miloševićevo zdravstveno stanje bilo je pod redovnom kontrolom visokokvalifikovanog medicinskog osoblja zatvora u Shejveningenu. Da  “osoblje” čine -   jedan lekar opšte prakse i jedna medicinska sestra, to se pritom nije spominjalo. Lečenje Miloševića u toku prve godine njegovog zatočeništva sastojalo se od jednog aspirina dnevno. Kasnije je dobijao lekove koji su imali pre svega uspavljujuće dejstvo.

Ovakav medicinski tretman je od samog početka oštro kritikovan. Jedan od Miloševićevih savetnika, advokat Zdenko Tomanović, izjavio je da se zdravlje njegovog klijenta sistematski podriva. Ruski lekar, Dr.Lav Bokeria sa poznatog, specijalističkog Instituta Bakuljev, rekao je novinarima sledeće: “Poslednje tri godine neprekidno smo insistirali da se Milošević pošalje u bolnicu da bi doktori mogli da postave tačnu dijagnozu, ali bez uspeha. Da je Miloševiću bilo dopušteno da ode na bilo koju specijalističku kliniku, kao što je, recimo, naš medicinski centar, preuzelo bi se odgovarajuće lečenje i živeo bi još dugo.”

Već maja 2003, grupa od trinaest nemačkih lekara pismenim putem se obratila Tribunalu izražavajući svoju zabrinutost zbog zdravlja gospodina Miloševića. Sugestije doktora su odbačene i adekvatna terapija je izostala. Štaviše, izostala je i bilo kakva reakcija na kasnije pismene proteste iste grupe lekara.

Grupa doktora koju je odredio sam Tribunal ustanovio je sledeću dijagnozu: “Sekundarna oštećenja na raznim organima, izuzetno visok krvni pritisak koji u određenim uslovima može dovesti do moždanog ili srčanog udara kao i smrti.” Vrhovni tužilac Karla del Ponte povodom zdravstvenog stanja Miloševića izjavila je za časopis Neuen Zurcher Zeitung od 18. jula 2003 sledeće: “Što se tiče njegovog zdravlja, Milošević se oseća izuzetno dobro. Mnogi šesdesetogodišnjaci pate od hipertenzije. Nadam se da nemate utisak da smo ga zapustili.”

Medicinski nalaz od novembra 2005 godine pokazao je prisustvo “nepoznatih” lekova u krvi Miloševića. Oni, inače, neutrališu dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Zato je Milošević zatražio od Tribunala dozvolu da ga leče ruski specijalisti. Doktori sa  Instituta Bakuljev doputovali su u Hag i pregledali Miloševića. Konstatovali su da su u stanju da ga na  svojoj klinici izleče. Dvanaestog decembra 2005 godine, Milošević je uručio molbu da ga prebace na Institut Bakuljev radi lečenja. Molbu je Tribunal odbio sa obrazloženjem da je formalno nekorektna. Pored toga, rečeno mu je da će se molba uzeti u obzir jedino u slučaju da se garantuje njegov povratak da bi suđenje moglo da se okonča. Ruska vlada je zvanično 18. januara 2006 dala garanciju da će Milošević, posle lečenja, biti na raspolaganju Tribunalu. Uprkos tome, molba je 23. februara 2006 odbijena. Sledećeg dana Milošević je izjavio da će se žaliti.

Karla del Ponte branila je odluku Tribunala objašnjenjem da Milošević u zatvoru ima svu neophodnu medicinsku pomoć i kvalitetnu negu[1]. A odmah posle njegove smrti, izjavila je za italijanske novine Republica sledeće: “Čudno je, ali naravno nije nemoguće, da je tako iznenada umro a da doktori nisu primetili kako mu se zdravstveno stanje mnogo pogoršalo.”

Mnogi smatraju da je zvanični izveštaj o uzroku Miloševićeve smrti lažan. Ivica Dacić, predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS), kaže: “Milošević nije umro u Hagu, on je ubijen u Hagu.

Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: “To je političko ubistvo po narudžbini.”

Prema rečima Nika Varkenvisera, člana međunarodnog centra za slobodu Slobodana Miloševića (Slobodan Milošević Freedom Centre), smrt bivšeg srpskog predsednika je po  Ugovoru o nezlostavljanju (član 16) posledica surovog i neljudskog tretmana. “Način na koji se postupalo sa Slobodanom Miloševićem, a pogotovu kada je reč o sudijama Robinsonu, Kvonu i Bonomiju, dovoljan je razlog da se Tribunal optuži za ubistvo.”

Vladimir Kršljanin, član centra za slobodu Slobodana Miloševića, izjavio je da mnogi Srbi misle da se radi o ubistvu sa predumišljajem.

U holandskim novinama Targets (april 2006) piše: “Miloševiću je od samog početka uskraćivan adekvatan medicinski tretman, čak i posle zahteva ruskih lekara uručenog novembra 2005 god. i date garancije od strane ruske vlade da će se posle lečenja vratiti u Hag. To što su sudije odlučile da mu se ne izađe u susret, i to dva puta uzastopce, već je dovoljan razlog da se Tribunal optuži za ubistvo sa predumišljajem.”

Sve srpske novine, bez izuzetka, objavile su vest o Miloševićevoj smrti sledećim rečima: “Hag je ubio Miloševića.”

Prisustvo srpskog ministra Rasima Ljajića za vreme autopsije trebalo je da rasprši sve sumnje u vezi Miloševićeve smrti. Međutim, ono je imalo suprotan efekat jer je poznato da je gospodin Ljajić bio njegov zakleti neprijatelj. A to da je porodica Slobodana Miloševića insistirala na nezavisnoj autopsiji van Holandije, jednostavno se ignorisalo!

Samoubistvo nije bilo isključeno kao mogući uzrok smrti. Pošto se suđenje približavalo kraju, trebalo je da Milošević bude zreo za taj očajnicki čin. Vrhovni tužilac Karla del Ponte je rekla: “Nije isključeno da je Milošević izvršio samoubistvo da bi time iskoristio poslednju priliku da pokaže svoj ponos i prezir prema Tribunalu.” Takođe je uz blagonakloni osmeh dodala da “nije prvi put da optuženi izabere smrt pre presude.” Naime, šest dana pre Miloševićeve smrti, nađen je mrtav u svojoj ćeliji Srbin Milan Babić. I u ovom slučaju se tvdilo, iako nije bilo nikakvih dokaza, da je u pitanju samoubistvo. Sve uobičajene mere predostrožnosti bile su preduzete; jedna od njih je kontrola zatvorenika na svakih pola sata. Babićeva smrt ostaje zagonetka, a nadležni odbijaju da daju bilo kakav iskaz.

Hajkelina Verajn Stjuart, zaposlena u organizaciji Amnesty International i čest posmatrač na suđenju, rekla je da je Miloševićeva smrt direktna posledica lekova nađenih u njegovoj krvi: “Sigurni smo da je to uzrok smrti; prirodna smrt je apsolutno isključena.” Takođe je izjavila da je, iz razgovora sa osobom bliskom bivšem predsedniku, saznala da je on krišom koristio lekove koji neutališu dejstvo propisane terapije. Jedan od savetnika gospođe Del Ponte takođe se požurio da objasni kako je Milošević još ranije odbijao da uzima lekove.

Međutim činjenica da je Milošević dobijao terapiju pod strogim nadzorom lekara, čini teoriju o samoubistvu potpuno apsurdnom. Zar treba zaista da poverujemo da je mesecima zamenjivao lekove uprkos tome što su kamere bile neprekidno uključene?!  Pa čak i kad bi to bila istina, kako je onda moguće da ništa u njegovoj ćeliji nije nađeno?!

Rajner Rup je rekao: “Izuzetno inventivno, ovo samoubistvo! Prvo je pucao tri puta sebi u leđa, a zatim se obesio.U policijskom dosijeu, ne tako davno, na jugu Sjedinjenih Američkih Država, tako je opisano jedno samoubistvo. Ovo objašnjenje neodoljivo podseća na izjavu “nezavisnog” holandskog toksikologa Donalda Ugesa povodom “samoubistva” bivšeg jugoslovenskog predsednika. Po njemu, Milošević je uspevao da u svoju ćeliju, u jednom od najobezbeđenijih zatvora, prošvercuje zabranjene lekove da bi upropastio svoje zdravlje, a sve u nadi da će mu to obezbediti kartu za Moskvu u jednom pravcu.”

Toksikolog Donald Uges tvrdi da su rezultati analize Miloševićeve krvi koju je izvršio januara 2006 pokazali  prisustvo rifampicina, jakog leka protiv tuberkuloze i lepre koji neutrališe dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Pored toga, on tvrdi da je Milošević sebi pogoršao zdravlje uzimajući i antibiotike koje mu nisu bili prepisani. “Veoma rafiniran lek, niko se toga ne bi setio. Na taj način njegovi ljudi pokušali su da holandske lekare predstave kao nekompetentne. Ne verujem da se radi o ubistvu. Niti je umro zbog rifampicina; taj lek je trebalo da mu obezbedi odlazak u Moskvu gde bi ga pustili na slobodu; tamo bi prestao sa uzimanjem leka, oporavio bi se, a Holandija bi se obrukala.”

Pošto su  porodica i pristalice Slobodana Miloševića izrazile nepoverenje prema zvaničnim izveštajima o njegovoj smrti, svetska štampa iskoristila je ovakve izjave Donalda Ugesa da ih ocrni. Međutim Donaldu Ugesu je Sud pravde poverio funkciju toksikologa, a ne detektiva. Jedno je otkriti tragove toksina u krvi, a sasvim drugo imati tačan odgovor na to kako su oni tamo dospeli.Kako je mogao Donald Uges, priznati profesor na polju biohemijske analize, da govori o tome zašto je Milošević upotrebljavao neprepisane mu lekove? Kako je on to mogao da zna?![2]

Sam Milošević je, po dolasku u Hag, bezbroj puta naglasio da nema samoubilačke namere[3]. Evo šta je rekao nekoliko dana pre smrti: “Nisam ovaj proces ovako dugo izdržao da bih sebi nešto učinio.”

Razne spekulacije da je trovanje mogući uzrok smrti nisu sasvim neosnvane! Već 2002 godine ispostavilo se da je Milošević dobijao pogrešne lekove koji, baš kao i rifampicin, povišavaju krvni pritisak; o tome pišu holandske novine NRC Hadelsblad (23. novembar 2002): “Slobodan Milošević je u zatvoru u Shejveningenu dobijao pogrešne lekove koji su mu izazvali visok krvni pritisak To je razlog zbog kog je moralo da se početkom novembra prekine suđenje bivšem predsedniku Jugoslavije. Jedan od komentatora Tribunala tvrdi da nije u pitanju greška. Svaki dalji komentar je odbio.”

Krajem avgusta 2004 u zatvoru u Shejveningu, za vreme večere, dogodilo se nešto veoma neobično: naime, zatvorsko osoblje jako se uznemirilo kada je Miloševićev obrok dobio neko drugi. Na suđenju, 1. septembra 2004, Milošević je spomenuo ovaj incident. Toga dana reč je imala odbrana. Tribunal je nameravao da Miloševiću oduzme pravo da se sam brani pod izgovorom da on to nije u stanju i na taj način da ga primora na ćutanje. Odbranu je trebalo da preuzme gospodin Stiven Kej[4]. Sve to izazvalo je snažan otpor kod Miloševića i ujedno dovelo do bojkota pri saslušavanju svedoka. Pretila je opasnost da  ceo proces  propadne. Tribunal je morao da popusti[5].

Evo šta je između ostalog Milošević rekao toga dana: “Dakle, već tri godine moji lekari me smatraju zdravim i dovoljno sposobnim da se sam branim. I onda se dešava nešto čudno: iznenada se pojavljuje neki  “nezavisni’ doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a, i izjavljuje da nisam dovoljno zdrav da samog sebe branim, a svi moji doktori ovde se sa tim jednoglasno slažu…. Po mom mišljenju radi se o manipulaciji; suština cele priče je želja da mi se oduzme mogućnost da kažem istinu. Tužilac, gospodin Džefri Nais, hoće da mi dodeli advokata i stoga što se o meni radi, pa ne mogu da budem nepristrasan. Lično smatram da je druga strana ta koja je u ovom slučaju pristrasna.” Milošević je, kao i obično, izuzetno učtivo još jednom podvukao: “I zato zapamtite dobro: nikada neću odustati, ni po koju cenu, od svog prava da se sam branim, niti ću pristati da mi se to pravo ograniči.” A zatim je nastavio da govori o čudnim stvarima koje su se u zatvoru desile: “Vi možete da donesete sopstevene zaključke. Međutim, imajte na umu da koristim lekove koje su mi vaši doktori,  vaši saradnici, prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava, ali mogu da pozovem kompletno zatvorsko osoblje da posvedoči šta se desilo kada mi je donet obrok namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza. Digla se prava uzbuna da dobijem hranu koja je baš meni namenjena iako su svi obroci, naizgled, isti. Nisam oko toga pravio problem. Nisam znao šta se dešava. Međutim, budite tako ljubazni i zapišite da su doktori tri godine za redom izjavljivali da sam zdrav, a da sada - posle ovog incidenta - ti isti doktori odjednom izjavljuju da više nisam zdrav. Ja imam određene pretpostavke, te pretpostavke mogu biti opravdane ili ne, ali za njih postoje jaki dokazi.”[6] Zatim su sudije ućutkale Slobodana Miloševića tako što su mu isključili mikrofon. Nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajućeg slučaja!

Milošević je sve češće patio od užasnog pritiska iza očiju i ušiju. Džeims Biset, kanadski ambassador u bivšoj Jugoslaviji (1990-1992), bio je u Shejveningenu, u poseti kod Miloševića, kada je bivši predsednik iznenada strašno pocrveneo u licu i rukama zgrabio glavu. U glavi mu je odzvanjalo tako jako kao kada se govori u metalnu posudu. Rekao je da neprkidno ima takve smetnje, iako mu je pritisak pod kontrolom.

Ne samo da mu nisu pružali odgovarajuću medicinsku pomoć da bi upotrebili njegovo slabo zdravlje kao razlog da ga primoraju da odustane od svog prava da se sam brani, već su činili sve da mu zdravlje još više pogoršaju: redovno se dešavalo da satima mora posle suđenja da sedi na drvenoj klupi i čeka jer, navodno, nije bilo prevoza[7].

“Amici curiae” tj. prijatelji suda, koji u toku suđenja imaju funkciju posmatrača, zalagali su se da se proces na godinu dana prekine. Za to vreme bi se Milošević oporavio. Kada je to čula, vrhovni tužilac Karla del Ponte je pobesnela. Po njenom mišljenju Milošević je imao u zatvoru svu potrebnu negu.

Desetog marta 2006, u zatvoru su bile u toku pripreme za pozivanje novog svedoka: Momira Bulatovića, bivšeg predsednika Crne Gore. Tom prilikom Milošević je, po ko zna koji put, izrazio svoju zabrinutost advokatu Zdenku Tomanoviću: za pet godina provedenih u zatvoru nije uzeo nijedan antibiotik, nije imao nijednu infekciju osim jednog gripa; pa ipak u lekarskom izveštaju od 12. januara 2006, koji je dobio skoro dva meseca kasnije (?!), stoji da su mu u krvi nađeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre. Ako je Milošević uzimao taj lek na svoju ruku, a to se saznalo već 12. januara, zašto se onda ništa nije preduzelo? I zašto mu je tek 7. marta rečeno za rifampicin? Do tada je, inače, Milošević odmah dobijao rezultate lekarskih pregleda!

Milošević je bio taj koji je preko svog advokata ovo izneo u javnost i o tome obavestio rusku vladu. Zašto bi on to uradio ako je samoinicijativno uzimao rifampicin? Ljudi koji su bili prisutni u trenutku kada je Milošević pročitao lekarski nalaz, kažu da mu je strašno pozlilo. “Milošević se teturao, pridržavao za zid i svaki čas odlazio u wc.”[8] Zašto nije ni tada ništa preduzeto? Verajn Stjuart tvrdi da posle 7.marta nije usledila intenzivnija kontrola Miloševićevog zdravlja. Takođe je rekao sledeće: “Velika je zagonetka zašto je medicinski nalaz od 12. januara uručen Miloševiću i njegovim advokatima tek 7. marta.”

Čudno je i to što je Miloševićeva smrt tako kasno otkrivena. Karla del Ponte izjavila je na konferenciji za štampu da one noći kada je Milošević preminuo, nije bilo redovne kontrole na svakih pola sata[9]. Štaviše, ni video kamere nisu bile uključene! A na pitanje šta je tome razlog, odgovorila je: “Nisam odgovorna za ono što se dešava u zatvoru.”

Tribunal se sigurno može teretiti za ubistvo iz nehaja, ako ne i za ubistvo sa predumišljajem, za šta će se, kako tvrde srpski mediji i nemačke novine der Welt, podići optužba. Nema mesta sumnji da Tribunal i Vašington, koji drži konce u rukama, snose punu odgovornost za Miloševićevu smrt.

“Bilo bi bolje kada bi Milošević umro dok je još na optuženičkoj klupi. Jer ako se proces dovede do kraja, onda je vrlo verovatno da će biti osuđen samo za relativno malo krivično delo”, izjavio je Džejms Gav već 2004. godine u jednom intervjuu na britansoj televiziji (Channel Four). Inače, on se smatra ekspertom za ratne zločine i savetnik je haškog suda pravde. I zaista – dokazni materijal koji je Tribunal izneo bio je neubedljiv i traljav. Zato su mediji i ćutali. Diana Džonston, bivši izdavač časopisa In These Times i bivši izveštač “Zelenih” iz Evropskog parlamenta, rekla je: “U početku su ljudi još verovali da će mediji nastaviti sa prenošenjem tog velikog šou programa - suđenja Balkanskom Kasapinu. Ali su mediji brzo zaćutali zbog Miloševićeve adekvatne i čvrste odbrane. Od tada se ceo sudski proces uglavnom odvija iza zatvorenih vrata. I to ima svoje razloge.”

Ralf Hartman, bivši nemački ambassador u Jugoslaviji, izjavio je: “Ovo suđenje bivšem predsedniku Jugoslavije koje je NATO najavljivao kao ‘proces nad procesima’, postalo je, u međuvremenu, tajno suđenje. Razlozi su očigledni: Milošević je u svom uvodnom govoru koji su objavile mnoge novine, izneo senzacionalne činjenice i neoborive dokaze o ulozi koju su odigrale Amerika, Nemačka i druge NATO-zemalje u rušenju Savezne Republike Jugoslavije. Čovek može da izvrne i prećuti istinu, ali ne može da je pobedi.”

Kako je suđenje odmicalo, postajalo je sve jasnije da optužba nije vredna ni papira na kome ja napisana. Milošević nije imao razloga za samoubistvo jer tužioci su bili ti koji su saterani u tesnac. “Oterali su ga u smrt”, izjavio je gospodin N.M.P. Stajnen, Miloševićev savetnik i advokat iz Holandije. Tačno je da je Milošević bio ozbiljno bolestan, ali je bio pun entuzijazma i samopouzdanja zato što se proces odvijao u njegovu korist. Nijednog trenutka nije sumnjao da će pobediti!

Vukašin Andrić, doktor koji je novembra 2005 pregledao Miloševića, rekao je: “Tribunal je priželjkivao njegovu smrt da se nikada ne bi saznala prava istina.”

Milorad Vučelić, član Socijalističke partije Srbije, razgovarao je 9. marta 2006 sa Miloševićem telefonom. “Bio je uzbuđen i zadovoljan svojom odbranom. Nema sumnje da ga je Tribunal likvidirao”, zaključio je Vučelić. Klaus Hartman je već nekoliko godina ranije uvideo opasnost od ‘biološkog rešenja’ kojim bi se Milošević zauvek ućutkao[10].

Živadin Jovanović,  bivši jugoslovenski ministar spoljnih poslova, istog je mišljenja: “Tribunal je odgovoran za smrt predsednika Slobodana Miloševića.”

Pet godina je Tribunal neuspešno pokušavao da dokaže da je srpska vojska pod vođstvom S. Miloševića odgovorna za zločine protiv čovečanstva. U holandskim novinama Volkskrant od 26. februara 2004, piše: “Nema pravog dokaza protiv Slobodana Miloševića.” A, takođe, u holandskim novinama NRC Handelsblad od 28. februara 2004 stoji: “Optužba protiv Miloševića se raspada.”

Milošević je svojim pitanjima redovno dovodio svedoke optužbe u tesnac. Pored toga, njihova svedočenja su često imala sasvim drugi efekat od onoga kome se Karla del Ponte nadala. Bivši šef Službe bezbednosti Srbije, Rade Markovič, je, kao svedok optužbe, rekao da mu je obećano oslobođenje od kazne i novi identitet ako svedoči protiv Miloševića. U suprotnom, može da računa na ‘posledice’[11].

Dragan Vasiljković, takođe svedok optužbe, između ostalog, pročitao je na suđenju i dokument kojim mu se nude razna obećanja pod uslovom da svedoči protiv Miloševića. Taj dokument je, inače, dobio od tužilaca[12].

Iznenada se pojavio svakakav - prilično sumnjiv- dokazni materijal. Materijal kakav, normalno, nijedan sudija ne bi prihvatio. Tako je, na primer, jedan svedok, izjavio da su u njega pucali iz teške mašinske puške i pritom je pokazivao krvavu, izrešetanu košulju. Milošević je zatražio od tog svedoka da pokaže ožiljke, na šta je ovaj odgovorio da on sam nije ranjen jer ga je Alah zaštitio da bi na Tribunalu mogao da svedoči protiv Miloševića. Tribunal ovaj izkaz nije izbacio iz zapisnika, već ga je, naprotiv, prihvatio kao dokaz protiv Miloševića!

S druge strane, svi svedoci odbrane, od prvog do poslednjeg, uspeli su da nedvosmisleno i neoborivo, dakle, činjenicama, opovrgnu mit o zavereničkim težnjama da se stvori Velika Srbija i da prikažu taj mit kao veliku, zlonamernu laž. Štampa i mediji izveštavali su o suđenju izuzetno oskudno, a o Miloševićevom ispitivanju svedoka nije bilo ni reči; inače, sudije su redovno insistirale da ti iskazi ne uđu u zapisnik.                                               

BUMERANG EFEKAT

Tužilac Džefri Nais je 25. avgusta 2005 objavio da se Milošević više ne tereti za pokušaj stvaranja Velike Srbije uz pomoć vojne sile.Time se temlj optužbi definitivno poljuljao. Naime, glavna krivica na kojoj su se zasnivale optužbe i kojom su one međusobno bile povezane, sastojala se u tome da je sve ono što je radio Milošević, kao vođa kriminalne organizacije, bilo sa ciljem da stvori Veliku Srbiju. [13] Tribunal je sa bolom shvatao da su šanse da se donese za javnost ubedljiva presuda, sve slabije.

Holandski advokat N.M.P. Stajnen izjavio je sledeće: “Rasulo je postajalo sve veće. Optužbe su, kao bumerang, počele da se okreću protiv samih tužilaca. Ono čega se Tribunal plašio je: da će Milošević i njegovi svedoci, tako što će razotkriti ulogu koju je Zapad odigrao pri raspadu Jugoslavije, što će razotkriti da je Zapad sistematski širio laži o srpskom stremljenju ka Velikoj Srbiji i tako što će razotkriti zločine koje je počinio NATO u agresivnom ratu protiv Jugoslavije i Srbije, u stvari nepobitno pokazati kome je mesto na optuženičkoj klupi. Milošević je pružio, i to iznova uz pomoć svedoka iz zapadnih zemalja, moćne dokaze da na Kosovu nije pretila nikakva humanitarna katastrofa uoči NATO bombardovanja Jugoslavije 1999 godine. Nije Milošević bio taj koji je gubio proces, već Tribunal.”

U jednom članku gospodin Stajnen piše: “Tužioci su u dugogodišnjem suđenju od ukupno 466 zasedanja izveli protiv Miloševića stotine svedoka, zatrpali ga sa više od pet hiljada dokumenata, a da pritom ništa nisu dokazali. Taj nedostatak dokumentovanog dokaza, to prijateljsko cenjkanje tužilaca sa osumnjičenima koji nisu želeli da svedoče protiv Miloševića da bi im se za uzvrat smanjila kazna, sve to zajedno nije uopšte išlo u prilog suđenju. ‘Obožavaoci Tribunala’ u funkciji izveštača brižljivo su štitili javnost od saznanja da je Milošević pomoću svedoka naneo neverovatnu štetu onome što je od optužbi još ostalo.”

Tribunal je bio u velikoj neprilici, a situacija se samo još pogoršala kada je Milošević, najzad, stigao na red da počne sa svojom odbranom. Nameravao je da pozove važne svedoke koji bi Karli del Ponte mogli da zadaju i te kakve brige; pogotovu ako se uzme u obzir činjenica da su njeni svedoci davali vecinom lažne izjave. Haški Tribunal gledao je sa zebnjom kako se taj trenutak približava.

Situacija je postala zaista izuzetno napeta kada je krajem februara 2006 Slobodan Milošević najavio da će za svedoka pozvati Bila Klintona. Na taj način nameravao je da konačno jasno i definitivno dokaže da su Sjedinjene Države vodile ilegalni rat protiv Jugoslavije i svesno bombardovale civilne ciljeve. To su zločini protiv čovečanstva! Ta namera nije samo za NATO bila neprihvatljiva, već i za Tribunal: potpuno bi ga razorila!

Džejms Biset, kanadski ambassador od 1990 do 1992 u bivšoj Jugoslaviji, rekao je: “Uvek sam bio skeptičan prema Tribunalu zato što sam ubeđen da je to instrument pomoću koga Sjedinjene Države i njihovi saveznici maskiraju greške koje su napravili u balkanskoj tragediji. Tribunal služi da se Milošević i srpski narod prikažu kao oni koji su odgovorni za svo zlo koje je zadesilo tu nesrećnu zemlju.”

Ruski general Leonid Ivašov izjavio je: “Slobodan Milošević je jedini bio u stanju da kristalno jasno svedoči o ulozi Sjedinjenih Država u krvavoj dezintegraciji Jugoslavije devedesetih godina – i to potpuno i do najsitnijih detalja. To je upravo ono za šta se on borio dok mu se sudilo za ratne zločine i genocid.” Po mišljenju generala Ivašova, eventualno proglašavanje Miloševića nevinim, imalo bi dalekosežne posledice kako za Tribunal, tako i za NATO i njegove saveznike; zato je i ubijen.

Upravo onda kada mu je odbrana bila u punom zamahu, on u zatvoru umire. Milošević nije imao vremena da misli na samoubistvo. Tačno je da je brinuo za svoje zdravlje, ali je iznad svega goreo od želje da iznese istinu o tome šta se zaista desilo na Balkanu. On nije imao motiv za samoubistvo, ali je, očigledno, Tribunal imao i te kakav motiv za ubistvo. NATO, osnivač i finansijer Tribunala, gubio je kontrolu nad slučajem Milošević. Da li je Milošević bio ućutkan pre nego što je mogao da iskoristi svoje pravo da govori?



[1] Karla del Ponte rođena je 1947 godine u Bignasku, u Švajcarskoj. Radila je kao advokat u Tesinu, a od 1994 do 1999 kao vrhovni tužilac u Švajcarskoj. Od septembra 1999 ima istu funkciju na Tribunalu za bivšu Jugoslaviju.

[2] Preuzeto iz citata Džona Džeferisa, člana Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića.

[3] Holandsi TVprogram Nova (17 juli 2001) : “Ako ti kažu, umro sam – ne veruj, ja to ne umem.”

[4] Raniji pokušaji da se nametanjem advokata Milošević ućuti , ostali su bez uspeha.

[5] S obzirom da je Milošević i te kako bio u stanju da se sam brani, holandski advokat i savetnik N.M.P. Stajnen uručio je, u Miloševićevo ime, žalbu Udruženju holandskih advokata.

[6] Tribunal-transkripcija od 1.septembra 2004, str: 32351 – 32358.

[7] Holandski časopis Targets, april 2006.

[8] Der Spiegel od 12 marta 2006.

[9] Iz razgovora sa Nikom Varkeviserom, članom Centra za slobodu S. Miloševića.

[10] Klaus Hartman je podpredsednik Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića.

[11] Sa zasedanja Tribunala, 24 – 27. juli  2002.

[12] Sa zasedanja Tribunala, 19 – 21 februar 2003.

[13] Iz članka gospodina N.M.P. Stajnena.